DVANAEST FILMOVA UZ KOJE SAM ODRASTAO

DVANAEST FILMOVA UZ KOJE SAM ODRASTAO Dr Nele Karajlić

DVANAEST FILMOVA UZ KOJE SAM ODRASTAO Film je najveća pandemija dvadesetog veka. Nema čoveka na planeti koga je mimoišla ova zaraza. Rodio se kao umetnost, ali je brzo mutirao u propagandu. Koristili su ga kao oružje i fašisti i komunisti i demokrate. Na kraju je ostao samo biznis.

Odlazak u kino (bioskop), u vreme mog odrastanja, bila je neka vrsta hodoćašća, kao odlazak na liturgiju ili na matursko veče. Morao si biti lepo obučen, uredan i počešljan, da se ne brukaš pred onima na platnu.

DVANAEST FILMOVA UZ KOJE SAM ODRASTAO
Foto: Facebook

1. Prvi put sam na takvu svetkovinu išao sa školom. Gledali smo film “Bitka na nertvi””. Sala je bila ispunjena do poslednjeg mjesta, a mi smo, deca, kao na fudbalskom stadionu, aplauzom pozdravljali smrt svakog neprijateljskog vojnika, smehom svaku psovku, a oduševljenom vriskom Batu Živojinovića. “Slavni režiser”, zvao se Veljko Bulajić. On je bio “Slavni režiser”, a ja sam se zarekao da “Neću da budem Švabo”.

filmovi Valter brani Sarajevo DVANAEST FILMOVA UZ KOJE SAM ODRASTAO
FOTO: YOUTUBE  filmovi Valter brani Sarajevo

3. U Sarajevu je postojalo kino “Prvi maj”. U njemu su u pristojne sate puštani filmovi borilačkih veština, a u nepristojne, oni koje smo mi, djeca, mogli samo da zamišljamo. Najbolji film koji je igrao u kinu “Prvi maj” zvao se “U Zmajevom gnijezdu”. Bio je to konačni obračun dvojice najjačih ljudi na svetu. Godinama nakon tog obračuna, kada smo prvi put svirali u Rimu, ljubazni domaćini su nas odveli da vidimo Koloseum. Na pitanje šta za nas predstavlja ova jedinstvena građevina naše civilizacije, odgovor je bio “Mesto na kome je Brus Li ubio od batina Čaka Norisa”.

U zmajevom gnezdu DVANAEST FILMOVA UZ KOJE SAM ODRASTAO
FOTO: PROFIMEDIA U zmajevom gnezdu

4. Red za film “Kum” bio je dugačak od Čaršije do Marin dvora. Bila je to prva velika histerija čiji sam ja bio svedok. Naravno, i mene su odveli da gledam to čudo kinematografije. Zaspao sam početkom trećeg sata. Probudila me pucnjava i krv koja se prolila po pokretnim vratima nekog šoping centra. Nakon filma pitao sam drugare ko je ostao živ. Ni oni nisu bili sigurni. Svet je mislio da se tako dobar film teško može ponoviti, ali to nije mislio njegov reditelj Frensis Ford Kopola. Ponovio ga je još dva puta!

DVANAEST FILMOVA UZ KOJE SAM ODRASTAO

5. Svaki grad koji drži do sebe ima svoju kinoteku. To je ono mesto u kome se čuva najskuplje blago, a u kojem je karta najjeftinija. Da sam sate provedene u Kinoteci potrošio na učenje, završio bih dva fakulteta. U Kinoteci sam gledao i ”Odiseju 2001”, stub istorije svetske kinematografije. Zagovornici teorije zavere uporno tvrde da se čovek nikada nije spustio na Mesec, već da je sve ono što smo gledali u živom prenosu davne šezdeset devete snimljeno u jednom studiju u Holivudu. Ako je to tačno, jedini čovek koji je to mogao da režira bio je reditelj “Odiseje” Stenli Kjubrik.

Odiseja DVANAEST FILMOVA UZ KOJE SAM ODRASTAO FOTO: PROFIMEDIA  Odiseja

6. U toj istoj Kinoteci sam gledao ”Vudstok”, film o najznačajnijem muzičkom festivalu u istoriji. Svako od nas, tada ranih gimnazijalaca, bio je spreman da ceo svoj život zameni za jednu noć tog praznika muzike, mira i ljubavi. Da je onomad postojao virus korona, taj skup bi mu bio posebna poslastica, švedski sto, a naš dobri doktor Kon verovatno bi izgubio živce gledajući pola miliona nagih, veselih i drogiranih ljudskih tela kako se grle, ljube i valjaju po blatu. Srećom, korone tog avgustovskog vikenda 1969. godine još uvek nije bilo. Vladala je Ljubav.

Vudstok FOTO: PROFIMEDIA Vudstok

7. Moja majka nije volela ruske filmove. Kao narativan tip, za njih je, ne bez nipodaštavanja, govorila „ruska umetnička fotografija“. Jednom mi se slučajno dogodilo da u neko zlo zimsko doba na prvom i jedinom kanalu naše televizije naletim na film bogat „ruskom umetničkom fotografijom“. Oko mene su leteli ljudi, divljale pahulje, jahali konji, zvonila zvona, tekle reke, gorila sela i crkve. Sve su se te slike preselile sa filmske trake u moje snove. Tek sam kasnije saznao šta sam u to zlo zimsko doba gledao. Film se zvao ”Andrej Rubljov”, a reditelj je bio njegov imenjak, Tarkovski.

PROČITAJTE JOŠ: JOD – NAJBOLJE SREDSTVO ZA IMUNITET KOD STARIJE POPULACIJE

8. Otac moga druga Paje bio je važan čovek u bosanskohercegovačkoj filmskoj industriji. Iznad kina “Partizan” imao je svoju malu projekcionu salu u kojoj smo mi, drugari iz razreda, povremeno odlazili da pogledamo neki film koji još nije ušao u bioskope. Otac moga druga Paje je bio mudar čovek. Znao je zašto nas zove. Puštao nam je filmove i gledao našu reakciju. Na osnovu nje, pravio je plan distribucije. Mi smo došli kao neki zamorčići. Jedan takav film gledalo je nas petoro. Pajin tata nas je pitao šta mislimo o njemu. Niko nije uspeo da pronađe pravu reč. Svi smo imali jednu želju. Da se u taj film vratimo što pre. Ja sam se vraćao najmanje deset puta. Jednom i uživo u “Areni”. Film se zvao ”The Wall”, grupe Pink Floyd.

9. Za ulazak u društvo “Velike raje” nije bilo protekcije. Nije ti pomagao ni “bogati babo” ni “moćni stričevi”. Ulaznicu si morao zaslužiti sam. A uslov za ulazak u moju “Veliku raju” bio je jedan film. Ako si ga gledao, primaju te u društvo, ako nisi, javi se dogodine. Film se zvao ”Lovac na jelene”, a režirao ga je Majkl Ćimino. Ovo remek-delo ostavilo je toliko dubok trag na moju generaciju da su i Nadrealisti imali svoju verziju.

Lovac na jelene FOTO: PROFIMEDIA Lovac na jelene

11. Najteže je raditi komediju. Onaj koji uspe da nasmeje nekoga nije samo umetnik, već i lekar. Ako je u toj komediji sakrivena i mudrost, ako nas taj smeh natera da razmišljamo, onda je umetnik i mudrac. Takvu komediju gledali smo na kraju gimnazijskog doba, a zvala se ”Ko to tamo peva”. Dušan Kovačević i Slobodan Šijan su nas uz smeh naterali da razmišljamo. I još uvek razmišljamo…, ali nismo došli do zaključka…

12. Osamdeset prva bila je kraj moga detinjstva i početak nečega novog, nepoznatog. Moje društvo je sazrelo, počele su da se pišu prve pesme, “Zabranjeno pušenje” je izašlo iz podruma, a “Top lista nadrealista” počela je da zasmejava Sarajevo na radio-talasima drugog programa. Nedostajao nam je samo jedan mali podstrek, dokaz da smo na pravome putu, signal koji će da nas ohrabri baš kao što pčela ohrabri cvet da postane plod. I stigao je! Bio je to jedan film. Zvao se ”Sjećaš li se Doli Bel” Emira Kusturice. Nakon toga filma, ništa nas više nije moglo zaustaviti.

DVANAEST FILMOVA UZ KOJE SAM ODRASTAO Dvadeset prvi vek film je dočekao na respiratorima. Već dve decenije doktori ga drže u veštačkoj komi. Ali ne brinite, čak i ako umre, ljudska će misao i njena kreacija pronaći načina kako da nas oplemeni jer sve može da umre, ali čovekova potreba za lepim, mudrim i smešnim, nikada!

IZVOR: BLIC.RS

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *