Narkomani nisu samo oni koje vidiš.  Narkomani su i oni koje pozdravljaš.

Kad kažemo „zavisnik“, većina ljudi zamisli iglu, ulicu,prljavu jaknu,  čoveka koji je „propao“

To je udobna slika. Zato što skriva onu stvarnu.  Istina je prosta, najveći broj zavisnika danas ne spava na betonu.  Najveći broj zavisnika ide na posao, plaća račune, odgaja decu, ima zdravstvenu knjižicu, ima terapiju.  I svaki dan uredno svrati do apoteke.
Legalna droga je najuspešnija droga ikada.  Danas najraširenija zavisnost nije heroin, kokain, ulični fentanil.
Najraširenija zavisnost su  lekovi protiv bolova, anksiolitici, tablete za spavanje,  pilule „da se izdrži dan“.
To se ne zove zavisnost to se zove: „terapija“ „pomoć“ „mora se“. Ako je svaki bol =  tableta, svaka tenzija = tableta,  svaka nesanica = tableta onda problem nije telo. Problem je život koji ne može da se živi bez anestezije.
Zavisnost nije lični neuspeh. Ona je sistemska posledica ljudi nisu slabi. Sistem sam po sebi je nemilosrdan.

Sistem u kom moraš da funkcionišeš bez pauze,  nemaš prostor da se raspadneš, nemaš pravo da kažeš „ne mogu“, bol je smetnja, a ne poruka.  U takvom svetu droga nije bekstvo. Ona je alat za preživljavanje. Bol više nije signal, bol je greška koju treba ugasiti. Ne pita se zašto te boli, šta si izgubio, šta te lomi. Pita se samo „Čime da to ućutimo?“ I svaki put kad ugasiš signal, problem ne nestaje samo se produbljuje.

Farmaceutska istina koja nije popularna, farmaceutska industrija ne leči uzrok. Ona upravlja simptomima. A simptom je savršen  vraća se, traži kontinuitet, pravi lojalnog potrošača.  Zdrav čovek nije profitabilan, covek koji zavisi — jeste.  Ovo nije teorija zavere ovo je biznis model. Ulični zavisnik je greška sistema funkcionalni zavisnik je njegov uspeh.

Idealan građanin onaj koji  uzima terapiju, ne pravi probleme,  radi,  ćuti. On je hemijski stabilan, emocionalno odsutan, politički bezopasan. Kontrola više ne dolazi samo silom dolazi u blister pakovanju. Najbolja kontrola je ona koju prihvatiš sam.

Deca odrastaju u tišini i to je problem. Postoji jedna tema o kojoj se skoro ne govori  deca koja odrastaju u hemijski regulisanim porodicama. To nisu problematične porodice to su „normalne“ porodice.  U njima mama uzima nešto „za smirenje“,  tata nešto „za bol“, neko nešto „za san“,  neko nešto „da izdrži“.  Sve funkcionišeali na papiru. A u stvarnosti emocije su prigušene,  razgovori plitki, prisustvo mehaničko.  Dete ne raste u haosu dete raste u praznini.

 „Bolje to nego alkohol ili droga“ Najveća laž.  Jer dete ne uči kako se nosi tuga, kako se podnosi stres, kako izgleda slabost.  Dete uči sve neprijatno se gasi hemijom. To je najopasnija lekcija.  Tiha trauma ova deca često ne znaju da kažu šta im fali.  Samo osećaju prazninu. Nema batina, nema vike, nema haosa. Ali nema ni dubine, sigurne povezanosti, žive emocije.  To je trauma bez modrica i zato je niko ne prepoznaje.

Zaključak koji nije prijatan, ali je istinit. Poblem nije samo droga, problem je život koji ne trpi svest. Detetu ne treba savršen roditelj, treba mu prisutan roditelj. A prisustvo se ne propisuje receptom.
Dok učimo decu da je život nešto što se „pregura“, stvaramo generacije koje neće znati da žive bez hemiske anestezije.

Ovo nije lična tragedija.  Ovo je civilizacijski simptom.
I zato budite jaki koliko god da vam je tesko bez hemije.

Autor: Miloš Đelić